Granada

Vazduh miriše drugačije u Granadi. Miriše na uljuljkanost, na zanatski obrađenu kožu torbi po uskim 'marokanskim' sokacima, na stotine različitih čajeva iz celog sveta što se prodaju na meru, na kebab - čuvenu 'švarmu', sa teškim začinima Maroka i Pakistana, na falafel, na Sijera Nevadu i na nadu...

Tamo vreme kao da stoji, kao da nije 'preša' ni za šta: odrpani hipici po vijugavim kaldrmama Albajsina, na malim 'trgovima', kraj česmi i na vidikovcima pune ionako uninani vazduh melanholičnim tonovima svojih mejnstrim i alternativnih instrumenata. Čini se da i crkvena zvona usporeno odzvanjaju. Uličice pripadaju njima, a većina ih nije odatle - došli su sa svih strana Španije, Evrope i sveta, našli se, osećaju se kao kod kuće i tako se i ponašaju. Granada je njihova kuća. A ti si verovatno turista? Pravi se da kapiraš. Budi kul, sedi na pločnik. Započni razgovor. Gledaj omamljeno u prste maestra dok šije flamenko na gitari ili ga snimaj profi aparatom (kao fol, ti si takođe umetnik, samo u svetu fotografije i amaterskog filma među urođenicima čije običaje hoćeš da prikažeš svom selu) i sve je kul. Sve je neizmerno kul. Tako prolaze godine. Ako ne paziš, u Granadi se jednog dana možeš probuditi i shvatiti da ti je život prošao u opijenosti životom, na otvorenom, na žurkama uveče, na večerima flamenka, dugim šetnjama, neizmerno dugom posmatranju Alhambre i "najlepšeg zalaska sunca na svetu", kako se izrazio zločinac Bil Klinton, sa vidikovca San Nikolas. Njemu u čast je bila postavljena i ploča na San Nikolasu, u fazonu "Bili je bio ovde", ali nema je više. Nisam ja, časna reč!

Da li je Granada više sunce ili kiša? Sunce, mnogo sunca. Ali ima i kiše. Dosadne, sipljive kiše, koja zna da pada po nekoliko dana na neuverljiv, melanholičan način. A onda se sunce ponovo rađa i kroz uske arapske sokake šire se mirisi paelje, morskih plodova i ko zna čega spremljeni na belom luku, zaštitnom znaku Španije. Taj beli luk je smetao i Bekamovoj ženi dok je muž igrao za Real: "Španija se oseća na beli luk! Bljaaaak!" reče Viktorija i bi dočekana na nož španskog građanskog mnjenja. Onomad, pre koju godinu. Rekao sam vam, u Granadi je vreme relativno, pa mi deluje kao da je bilo juče, a zapravo je bilo nekad.

I onda još jedan dan udahnut punim plućima. Silazim niz strme ulice Albajsina, ne znam ni sam gde ću, ali znam da ću proći "Teteriju", tj. marokansku ulicu čaja i arapskog turizma u Andaluziji, doći do Kalje Elvira (ulice Elvira), sa superalternativnim barovima, iće levo do Plasa Nueva (Novi trg) ili desno Elvirom, a možda produžiti pravo, izaći na Gran Via Kolon, najveću ulicu, preći je kod katedrale i opet se zavući u manje ulice čaja, svile i kadife, fensi radnji, suvenirnica, među turiste i granadinske polufensere (Gran Via Kolon predstavlja granicu između hipi carstva i običnih ljudi). Manji i veći trgovi se smenjuju levo, desno i pravo ispred, a onda se sve završava linijom kod Burger Kinga. Odatle se grad uozbiljava i počinje pomalo da liči na neki običan evropski grad. Radnje nadžidžane duž tri kraka ulica, od kojih jedan vodi skroz do parka Garsije Lorke, koji je inače bio zaljubljen u Granadu i tu je proveo skoro ceo svoj život.

Na ovom mestu već razmišljam da li da se vratim odakle sam došao, pa skrenem levo prema koridi, do bara El Nido del Buho (Sovino gnezdo), gde se služe jedni od najboljih tapasa u Granadi, obilno i ukusno. Za 2 evra, bilo onomad, tj. za 2,20 evra (jebi ga, kriza) danas, 2012. godine, dobiješ točeno pivo od 0,33 i lepu porciju klope. Moje omiljene opcije su: losos sa namazom filadelfija, losos sa crvenim sosom, paelja (ako je ima), a bogami i iberijska pršuta (jamon iberico). Izbor je veličanstven, gotovo kao Sulejman Veličanstveni: ima i hamburgera, hotdogova (e, da: zovu ih "perritos calientes", tj. topli kučići!?), avokada, ražnjića, i čega sve ne.

Posle tri godine sam se vratio u Granadu. Kakav fleš! Nije ni čudo bilo da mi je dok sam tamo živeo sve delovalo kao san. Atmosfera je kao u pesmi Alfreda Tenisona "The Lotos Eaters". Za ovu pesmu, Tenison je dobio inspiraciju upravo na putu u Španiji: mornari se najedu lotosa, ili, da prevedemo na srpski, najedu se bunika, pa tako obamru i upadnu u stanje blaženog sna na javi, izolovani od ostatka sveta... Skoro pa se ništa nije promenilo. Ponovo koračam istim pločnicima duž Gran Vije, vidim iste radnje, iste turiste, samo u telu nekog drugog, prepoznajem lica pojedinih ljudi što rade u radnjama...

I tako bejah i ne bejah. Katkad mi se činilo da samo senka mene šeta onim ulicama gde je nekada studirao i ludirao Čedomir Pušica, vlasnik tela koji spava negde u Srbiji, u Italiji, u Grčkoj, u Mađarskoj, u Matriksu. Nešto se promenilo. Ja. Jebi ga...